Om­ni­bus pred­sta­va „Ni­smo tu za je­dan dan”, ko­ju su po mo­ti­vi­ma „Pri­po­vi­je­sti cr­no­gor­skih i pri­mor­skih” Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še, na sce­nu po­sta­vi­le Lji­lja­na Odža, So­nja Go­lub Kle­nak, Lji­lja­na Čo­lan i Ma­ri­ja Jev­tić, pro­fe­sor­ke za cr­no­gor­ski-srp­ski, bo­san­ski i hr­vat­ski je­zik i knji­žev­nost, u sa­rad­nji sa re­di­te­ljem Pe­trom Pe­ja­ko­vi­ćem, iz­ve­de­na je u pre­pu­noj sa­li Cen­tra za kul­tu­ru „Ni­ko­la Đur­ko­vić” u Ko­to­ru, po­vo­dom 150. go­di­šnji­ce Ko­tor­ske gim­na­zi­je. Mno­gi biv­ši uče­ni­ci gim­na­zi­je i pri­ja­te­lji po­ma­ga­li su u re­a­li­za­ci­ji ovog pro­jek­ta, a u ulo­zi pi­sca Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še pred­sta­vio se Fi­lip Po­po­vić, Ka­njoš Ma­ce­do­no­vić bio je Kr­sto Pa­vle­ža, lik Dru­ška sjaj­no je do­ča­rao Ni­ko­la Ota­še­vić, Ru­žu, „Sko­či­đe­voj­ku” je glu­mom i pje­smom sjen­či­la Pe­tra Ra­du­lo­vić, a Ni­ko­la Šo­šo je bio Ste­van, njen vje­re­nik. Po­red njih u pred­sta­vi su uče­stvo­va­li uče­ni­ci pr­vih, dru­gih i tre­ćih raz­re­da gim­na­zi­je, eko­nom­ske i me­di­cin­ske ško­le: Mar­ko Su­bo­tić, Đor­đe Ka­pe­ta­no­vić, Vo­jin Ra­da­no­vić, Mi­li­ca Sa­mar­džić, Va­si­li­je Mi­li­nić, Kri­sti­na Ći­pra­nić, Lu­ka Po­po­vić, Mar­ko Maj­mu­no­vić, Mi­li­ja Man­dić, Bal­ša Dra­ško­vić, Ni­ko­la Mi­lja­nić, An­to­nio Gr­gu­ro­vić, Vuk Vuk­šić, Mi­lo La­za­re­vić, Da­li­bor Le­čić, Ivo La­sić, Alek­sa Čo­lo­vić, Adi­sa Me­du­nja­nin, Đan­lu­ka Lam­ber­to Pe­lon­ci, te Bor­ka Zo­rić, Ema Ho­džić, Iva­na Đo­kić, Da­ni­je­la Živ­ko­vić, Mia Mi­lu­tin i Ma­ri­ja­na Ma­ta­no­vić, ko­je su ko­re­o­gra­fi­ja­ma do­ča­ra­le Ži­vot. Svje­sni da uče­šćem u pro­sla­vi ju­bi­le­ja i sa­mi po­sta­ju dio tra­di­ci­je gim­na­zi­je, uče­ni­ci su za­bli­sta­li na sce­ni ko­ju su osmi­sli­li Zo­ran Kru­ta, aka­dem­ski sli­kar i Zo­ran Jo­kić, sce­no­graf, zna­lač­ki vla­da­ju­ći ar­ha­ič­nim je­zi­kom ju­na­ka pri­ča „Sko­či­đe­voj­ka”, „Pro­kle­ti kam” i „Ka­njoš Ma­ce­do­no­vić” (frag­men­ti dra­me Vi­de Og­nje­no­vić). Kom­bi­nu­ju­ći ži­vu igru, te­a­tar sjen­ki i vi­deo-pro­jek­ci­je, auto­ri pred­sta­ve is­ta­kli su sta­re do­bre vri­jed­no­sti ko­ji­ma va­lja uči­ti mla­de ge­ne­ra­ci­je.
– Sko­či­đe­voj­ka (Ru­ža) je ona ko­ja za­rad ne­pri­ko­sno­ve­ne lju­ba­vi pre­ma Ste­va­nu ni­je na­pra­vi­la kom­pro­mis i pre­tvo­ri­la se u le­gen­du. Njen vje­re­nik „šlje­du­je bož­ju mi­lost” od­la­skom u Hi­lan­dar, gdje po­stom i mo­li­tvom oka­ja­va svo­je gri­je­he, ka­ko bi po­stao vjer­ni na­sled­nik svo­ga uja­ka de­spo­ta Ste­va­na Šti­lja­no­vi­ća. Ka­njoš osta­vlja svoj trag u ka­me­nu, ne da­ju­ći da ga du­ka­ti­ma ku­pi mle­tač­ki dužd, pre­tva­ra­ju­ći Ri­vu ro­bo­va u Ri­vu ju­na­ka. Po­go­to­vu da­nas, u vre­me­nu to­li­ko la­žnih vri­jed­no­sti, va­žna je ide­ja ko­ju ovaj zna­me­ni­ti Pa­štro­vić pre­no­si po­ko­lje­nji­ma: „Bo­lji i vi­ši po­đo­še bo­lji­je­ma i vi­ši­je­ma, a ja je­dva vas do­pa­doh; ali ja ni­sam vaš, ja sam svoj i ja sam čo­vjek ko­ji zna da raz­li­ku­je do­bro i zlo”. Ide­ja zla u pred­sta­vi je pri­ka­za­na u li­ku Dru­ška ko­ji je otro­vao pre­vlač­ke mo­na­he, ali i sam iz­dah­nuo na Pro­kle­tom ka­mu u bli­zi­ni da­na­šnje Tro­ji­ce. Nje­go­va pri­ča je po­put Me­fi­sto­fe­lo­ve vječ­na, ali vječ­na je i pri­ča do­bra. Laž, iz­da­ja, su­je­vjer­je, „kr­vo­mut­nja” pr­o­sto­ri su ko­ji­ma Dru­ško vla­da, a lju­bav, vjer­nost, prav­da i vje­ra u Bo­ga su pro­sto­ri u ko­ji­ma po­bje­đu­ju istin­ske vri­jed­no­sti. Onaj ko uoči raz­li­ku iz­me­đu ovih pro­sto­ra i ko­ji zna da se po­sra­mi i po­ka­je ako za­lu­ta ta­mo gdje ne tre­ba, upi­su­je se u knji­gu po­sto­ja­nja, svje­stan da ni­je tu za je­dan dan – po­ru­či­la je pro­fe­sor­ka Lji­lja Čo­lan.
Pe­tar Pe­ja­ko­vić ka­že da je ovo „ve­li­ki, se­ri­o­zan rad i sja­jan re­zul­tat svih ovih mla­dih lju­di, iz­u­ze­tan dra­ma­tur­ški za­hvat”, te da im je cilj bio da „tu du­hov­nost i si­stem vri­jed­no­sti ko­ji smo ima­li, iš­ču­pa­mo iz pro­šlo­sti i da ga ko­li­ko-to­li­ko uve­de­mo u da­na­šnji ži­vot”. Ide­ja o ko­ma­du za­če­ta je pri­je go­di­nu da­na, pred­sta­va je na­sta­la u uči­o­ni­ca­ma Gim­na­zi­je Ko­tor, rad na tek­stu i in­ten­ziv­ne pro­be sa dje­com tra­ja­li su šest mje­se­ci. Pro­fe­sor­ka Lji­lja Odža ka­že da su u du­hu tim­skog ra­da sa­ra­đi­va­le li­je­po, do­pu­nja­va­le su jed­na dru­gu, raz­mje­nji­va­le ide­je, a Pe­tar Pe­ja­ko­vić im je bio od ve­li­ke po­mo­ći, po­go­to­vo što dje­ca vo­le da ra­de sa njim. Pred­sta­va go­vo­ri o bor­bi do­bra i zla kroz vri­je­me, o to­me da li su obi­ča­ji pre­ga­že­ni, a pra­ve vri­jed­no­sti za­bo­ra­vlje­ne.
– Pi­sac sve vri­je­me sto­ji na sce­ni su­prot­sta­vlja­ju­ći se to­me, go­vo­re­ći da ni­je ta­ko, da ni­ko­me ni­smo ni­šta du­žni, osim lju­ba­vi. Ovo što da­nas ra­di­mo je upra­vo dug pi­scu i hva­la mu. Ve­li­ko nam je za­do­volj­stvo što pri­mje­ću­je­mo kod uče­ni­ka da oni ne glu­me glu­mu, oni su is­kre­ni, u ulo­zi su pr­vi put i  pot­pu­no od sr­ca. Kod njih ne­ma pre­tva­ra­nja bi­lo ko­je vr­ste, po­ru­ču­je prof. Kle­nak. Po­što je tekst ve­o­ma za­htje­van, na či­ta­lač­kim pro­ba­ma su ra­di­li na nje­go­vom ra­zu­mi­je­va­nju, a par uče­ni­ka ko­ji ima­ju po­du­že go­vo­re, uspi­je­va­ju da ani­mi­ra­ju pu­bli­ku i da joj dr­že pa­žnju. Pro­fe­so­ri su pri­mi­je­ti­li da uče­ni­ci čak u sva­ko­dne­voj ko­mu­ni­ka­ci­ji pri­mje­nju­ju ne­što što je bi­lo u pred­sta­vi. Pod­sje­ća­ju­ći da ko­tor­ska gim­na­zi­ja ba­šti­ni tra­di­ci­ju naj­sta­ri­jeg škol­stva u Cr­noj Go­ri, ne­ka­da­šnji pi­sac tek­sto­va za škol­ske dra­me Ni­ko­la Ma­lo­vić („Ka­pe­tan Pe­tar Že­la­lić“, „Ka­pe­tan Vi­zin - 360 ste­pe­ni oko Bo­ke“, „Pe­ra­ški go­blen“), ko­ji je ta­ko­đe i biv­ši ko­tor­ski gim­na­zi­ja­lac i pro­fe­sor, is­ta­kao je ne­vje­ro­vat­nu ener­gi­ju ko­ju je tri­de­se­tak glu­ma­ca po­di­je­li­lo sa pu­bli­kom u pre­pu­noj sa­li Cen­tra za kul­tu­ru, pot­sje­tiv­ši na sve­vre­men­ske vri­jed­no­sti jed­no­ga Bo­ke­lja, Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še. For­mi­ra­nje Gim­na­zi­je Ko­tor, ka­kva je ona da­nas, za­po­če­to je u do­ba austrij­ske vla­sti u Bo­ki. Car­skom od­lu­kom od 14. av­gu­sta 1864. go­di­ne odo­bre­no je osni­va­nje ni­že re­al­ne gim­na­zi­je u Ko­to­ru, za što je imao naj­vi­še za­slu­ga Ste­fan Mi­trov Lju­bi­ša, po­sla­nik Bo­ke u Ca­re­vin­skom vi­je­ću u Be­ču, ko­ji je iz­dej­stvo­vao da se na­sta­va iz­vo­di na na­rod­nom je­zi­ku.
M.D.Po­po­vić


Lju­bav kao ži­vot­ni iz­bor

Pred­sta­va „Ni­smo tu za je­dan dan” je vid re­a­go­va­nja uče­ni­ka na vri­je­me u ko­jem ži­ve, na vri­je­me u ko­jem su ži­vje­li ju­na­ci Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še, ali i na vri­je­me ko­je će do­ći, na to bu­du­će vri­je­me ko­jem oni sa­mi svo­jim ži­vot­nim pri­ča­ma pri­pre­ma­ju okvir. Pro­u­ča­va­ju­ći dje­lo S.M.Lju­bi­še, uče­ni­ci i pro­fe­so­ri su­sre­li su se sa onim ko je iza­bran, sa pro­sve­ti­te­ljem i pi­scem, sa onim ko­ji zna da ni­smo tu za je­dan dan. Iza­bra­ni su oni ko­ji su za­gle­da­ni u li­ce dru­gog čo­vje­ka kao u svo­je li­ce, oni ko­ji, po­put Lju­bi­ši­nih ju­na­ka, u ži­vo­tu ni­ko­me ni­su du­žni osim lju­ba­vi, ka­že prof. Lji­lja Čo­lan, po­zi­va­ju­ći se na ri­je­či apo­sto­la Pa­vla: „Ne bu­di­te ni­ko­me ni­šta du­žni, osim da lju­bi­te je­dan dru­go­ga”.